Оливера

Оливера је имала тридесет осам година, архитектонску праксу коју је волела, двоје деце и мужа кога познаје од детињства.

Почело је неупадљиво — умор, губитак апетита, болови у стомаку. После низа прегледа дошла је дијагноза коју није очекивала: аутоимуни хепатитис је тешко оштетио јетру. Била јој је потребна трансплантација.

За некога ко никада није био озбиљно болестан, то је било тешко и схватити, а камоли изговорити пред децом. Теодора и Лука су били мали, али не толико мали да ништа не примете. Милан је преузео кућу, распоред, све — и трудио се да дани изгледају као и пре.

Нису изгледали. Оливера је слабила. Обичне ствари — степенице, куповина, једно поподне у парку — постајале су недостижне. А шансе да се на време нађе одговарајући донор биле су мале.

Њен брат Александар се тестирао истог дана када је чуо. Њих двоје су одувек били блиски, више пријатељи него брат и сестра. Када су му рекли да је компатибилан, није се двоумио. Питао је само када може.

Оливера каже да је тај разговор био најтежи у њеном животу. Не зато што није хтела да живи, него зато што је знала шта тражи од њега — а није га ни питала. Он је сам дошао.

Оперисани су истог дана. Милан, деца и остатак породице чекали су заједно. Када је хирург изашао, рекао је да су оба пацијента добро и да сада треба видети како ће тело прихватити пресађени део јетре.

Прихватило је. Опоравак је ишао полако, корак по корак, и за обоје.

Данас Оливера говори о донирању органа и користи оно што најбоље зна — организовање и објашњавање — да о томе чује што више људи. Увек нагласи једну ствар: да је она имала срећу какву већина нема.

„Мени је помогао брат. Њега сам могла да загрлим и да му кажем хвала“, каже. „Већина људи на листи чека некога кога никада неће упознати и коме никада неће моћи да захвали. Зато је важно да таквих људи буде — и да њихове породице унапред знају шта су они желели.“