Olivera

Olivera je imala trideset osam godina, arhitektonsku praksu koju je volela, dvoje dece i muža koga poznaje od detinjstva.

Počelo je neupadljivo — umor, gubitak apetita, bolovi u stomaku. Posle niza pregleda došla je dijagnoza koju nije očekivala: autoimuni hepatitis je teško oštetio jetru. Bila joj je potrebna transplantacija.

Za nekoga ko nikada nije bio ozbiljno bolestan, to je bilo teško i shvatiti, a kamoli izgovoriti pred decom. Teodora i Luka su bili mali, ali ne toliko mali da ništa ne primete. Milan je preuzeo kuću, raspored, sve — i trudio se da dani izgledaju kao i pre.

Nisu izgledali. Olivera je slabila. Obične stvari — stepenice, kupovina, jedno popodne u parku — postajale su nedostižne. A šanse da se na vreme nađe odgovarajući donor bile su male.

Njen brat Aleksandar se testirao istog dana kada je čuo. Njih dvoje su oduvek bili bliski, više prijatelji nego brat i sestra. Kada su mu rekli da je kompatibilan, nije se dvoumio. Pitao je samo kada može.

Olivera kaže da je taj razgovor bio najteži u njenom životu. Ne zato što nije htela da živi, nego zato što je znala šta traži od njega — a nije ga ni pitala. On je sam došao.

Operisani su istog dana. Milan, deca i ostatak porodice čekali su zajedno. Kada je hirurg izašao, rekao je da su oba pacijenta dobro i da sada treba videti kako će telo prihvatiti presađeni deo jetre.

Prihvatilo je. Oporavak je išao polako, korak po korak, i za oboje.

Danas Olivera govori o doniranju organa i koristi ono što najbolje zna — organizovanje i objašnjavanje — da o tome čuje što više ljudi. Uvek naglasi jednu stvar: da je ona imala sreću kakvu većina nema.

„Meni je pomogao brat. Njega sam mogla da zagrlim i da mu kažem hvala“, kaže. „Većina ljudi na listi čeka nekoga koga nikada neće upoznati i kome nikada neće moći da zahvali. Zato je važno da takvih ljudi bude — i da njihove porodice unapred znaju šta su oni želeli.“