Иван

Иван има двадесет осам година и свирао је гитару у локалном бенду. Наступи, пробе, пријатељи, спорт — такав му је био живот све док му дисање није почело да га издаје.

Дијагноза је била цистична фиброза. Болест која полако одузима оно што нико од нас не примећује док има: обичан, неприметан удах.

Напредовала је брзо. Иван је морао да напусти бенд. Онда и изласке. Онда и степенице. Дошао је до тога да дане проводи код куће, прикључен на апарат за кисеоник, док су му мајка Ана и девојка Марија мериле снагу по томе колико реченица може да изговори без паузе.

Лекари су рекли да му је једина шанса трансплантација плућа. Стављен је на листу — и почело је чекање, које је за њега било теже од болести, јер је болест бар била предвидива.

Телефон је зазвонио у три ујутру. Глас је био смирен и кратак: имамо плућа за вас, дођите одмах. Иван је погледао у мајку и у Марију. Ниједна није рекла ништа. Спаковали су се за неколико минута.

Операција је трајала дуго. Ана и Марија су чекале у ходнику, једна поред друге, до јутра. Хирург је изашао уморан и рекао да је прошло добро, а да сада треба видети како ће тело прихватити нова плућа.

Прихватило је. Иван каже да се пробудио са болом — и са нечим што годинама није осетио: ваздухом који улази до краја.

Неколико недеља касније стигло је писмо од донорове породице. Био је то младић, погинуо у саобраћајној несрећи, регистровани донор. Његови су написали да је волео спорт и да је био од оних који први притекну у помоћ. Нису тражили ништа заузврат. Само су хтели да Иван зна ко је био.

Иван им је одговорио. Написао је да поново свира.

И заиста свира. Вратио се бенду и наступа. Каже да му је најчудније то што публика не види ништа посебно — види момка са гитаром, као и пре. А он зна да сваки наступ траје отприлике онолико колико траје туђа великодушност.

„Не знам му име“, каже. „Знам да је неко у најгорем дану свог живота мислио на непознатог човека. Ја сам тај непознати човек.“