Радмила

Радмила је имала педесет три године и тридесет година стажа у учионици када су јој рекли да јој бубрези отказују.

Била је учитељица од оне врсте коју се памти — децу је звала по имену и после двадесет година, а родитељи су јој долазили по савет и када су деца одавно порасла. Умор је испрва приписивала годинама и послу. Онда су дошли болови, па налази, па реченица коју је морала да понови мужу Милану наглас да би у њу поверовала: хронична бубрежна инсуфицијенција. Биће јој потребна трансплантација.

До тада је почела дијализа. То значи неколико сати прикључена на машину која ради посао који тело више не уме. Значи и да се живот организује око распореда: шта може да се стигне пре, колико ће снаге остати после, да ли се сме планирати било шта унапред.

Радмила је и даље питала унуке за оцене и даље се шалила са сестрама на одељењу. Али је излазила све ређе. На листи чекања време не пролази — време се броји.

А онда је њен син Марко, који је тада имао двадесет девет година, отишао на тестирање. Није јој рекао унапред, јер је знао шта би му одговорила. Дошао је тек када су резултати стигли: био је компатибилан.

Радмила је испрва рекла не. Рекла је оно што би рекла свака мајка — да она њему није дала живот да би га сада узимала назад. Марко је одговорио да то није њена одлука него његова, и да ју је већ донео.

Оперисани су истог дана. Милан и Ана су чекали у ходнику, једно поред другог, сатима. Када је хирург изашао, рекао је да су оба пацијента добро и да сада треба видети како ће тело прихватити нови бубрег.

Прихватило је.

Радмила данас говори на скуповима о донирању органа. Каже да људи обично мисле да је то тема за болницу и за најгори могући дан. А заправо је, каже, тема за један обичан разговор за кухињским столом, док су сви још здрави.

„Ја имам срећу какву већина нема“, каже. „Мени је помогао неко ко је био ту и ко је могао. Већина људи на листи чека некога кога никада неће упознати. Зато причам — да би тај неко постојао.“