Душица

Душица има двадесет пет година и слика откад зна за себе. Одрасла је у малом граду, завршила сликарство и имала један конкретан план: сопствену галерију.

Прво је било само мало замућење. Нешто што се припише умору, лошем светлу, превише сати пред платном. Али је с месецима постајало горе. Боје су губиле јачину. Детаљи су нестајали. Дошла је до тога да више није била сигурна да ли је нијанса на платну она коју је хтела или она коју јој очи приказују.

Наочаре нису помогле. Сочива нису помогла. Дијагноза је била кератоконус — прогресивно обољење рожњаче. Лекари су јој рекли да је једина права нада трансплантација.

За сликарку, чекање на рожњачу има посебан окрутан облик. Душица је и даље одлазила у атеље. Само је све ређе узимала четкицу.

Једног јутра, док је седела крај прозора и гледала у светлост коју више није могла да разазна, телефон је зазвонио. Имамо донора, дођите одмах. Њена мајка Јелена јој је помогла да обуче капут и држала ју је за руку целим путем до болнице.

Операција је трајала неколико сати. Када је хирург изашао, рекао је да је прошло добро и да сада треба сачекати да тело прихвати нову рожњачу.

Први пут када су јој скинули завоје, свет је и даље био мутан — али светлији. Онда се сваког дана враћало по нешто. Прво обриси. Па боје. Па, једног јутра, мајчино лице, јасно, са сваком бором коју је Јелена стекла те године.

Касније је стигло писмо. Рожњача је припадала младој жени по имену Маја, која је погинула у саобраћајној несрећи. Била је регистровани донор. Њена породица је написала да је и Маја волела уметност — и да им је, када су чули коме је рожњача отишла, то некако значило више него што су умели да објасне.

Душица им је одговорила. Написала је да поново слика.

Њена прва изложба после опоравка била је посвећена Маји. Дошло је више људи него што је очекивала, и многи су остали да чују причу иза слика.

Данас Душица говори о донирању органа кад год је позову. „Људи мисле да је донирање нешто велико и далеко“, каже. „За мене је то била једна жена коју никада нисам упознала, и због које сада видим лице своје мајке.“