Наталија

Наталија је имала тридесет пет година, адвокатску канцеларију у којој је била позната по томе да не одустаје, и ћерку Јовану од осам година.

Прво је био умор. Онда болови у стомаку. Месецима је мислила да је у питању посао — превише предмета, премало сна. Налази су рекли другачије: хронична болест бубрега која је годинама напредовала а да није давала јасне знаке. Бубрези су били озбиљно оштећени. Била јој је потребна трансплантација.

Морала је да престане да ради. За некога ко је цео идентитет градио на томе да увек стигне и увек издржи, то је било теже него сама дијагноза.

Уследила је дијализа. Петар је преузео кућу и трудио се да Јовани дани изгледају нормално. Наталија каже да јој је најтеже падало то што је морала да одбија ћерку — не зато што није хтела, него зато што није могла.

Једног поподнева, док је лежала на каучу, телефон је зазвонио. Имамо донора, дођите одмах.

Операција је трајала сатима. Петар и Јована су чекали заједно. Када је хирург изашао, рекао је да је прошло добро и да сада треба видети како ће тело прихватити нови бубрег.

Првих неколико дана било је критично, а онда је тело прихватило орган. Наталија каже да памти тачан тренутак када је схватила да ће бити добро: када је Јована ушла у собу и, први пут после много месеци, пришла јој без опреза.

Писмо од донорове породице стигло је касније. Био је младић, погинуо у саобраћајној несрећи, регистровани донор. Његови су написали какав је био и да су само испунили оно што је он сам одлучио.

Наталија је одговорила. А онда је урадила и оно што је знала најбоље.

Данас користи своје правно знање да ради на томе да процес донирања у Србији буде јаснији и лакши. Организује скупове, пише, објашњава људима шта закон заправо каже — јер је, каже, у овој области незнање највећа препрека.

„Ја сам се професионално бавила тиме да читам прописе“, каже. „А ни ја нисам знала да сам по закону већ потенцијални донор, нити сам икада о томе разговарала са својима. Ако ја нисам знала, колико људи не зна?“