Natalija

Natalija je imala trideset pet godina, advokatsku kancelariju u kojoj je bila poznata po tome da ne odustaje, i ćerku Jovanu od osam godina.

Prvo je bio umor. Onda bolovi u stomaku. Mesecima je mislila da je u pitanju posao — previše predmeta, premalo sna. Nalazi su rekli drugačije: hronična bolest bubrega koja je godinama napredovala a da nije davala jasne znake. Bubrezi su bili ozbiljno oštećeni. Bila joj je potrebna transplantacija.

Morala je da prestane da radi. Za nekoga ko je ceo identitet gradio na tome da uvek stigne i uvek izdrži, to je bilo teže nego sama dijagnoza.

Usledila je dijaliza. Petar je preuzeo kuću i trudio se da Jovani dani izgledaju normalno. Natalija kaže da joj je najteže padalo to što je morala da odbija ćerku — ne zato što nije htela, nego zato što nije mogla.

Jednog popodneva, dok je ležala na kauču, telefon je zazvonio. Imamo donora, dođite odmah.

Operacija je trajala satima. Petar i Jovana su čekali zajedno. Kada je hirurg izašao, rekao je da je prošlo dobro i da sada treba videti kako će telo prihvatiti novi bubreg.

Prvih nekoliko dana bilo je kritično, a onda je telo prihvatilo organ. Natalija kaže da pamti tačan trenutak kada je shvatila da će biti dobro: kada je Jovana ušla u sobu i, prvi put posle mnogo meseci, prišla joj bez opreza.

Pismo od donorove porodice stiglo je kasnije. Bio je mladić, poginuo u saobraćajnoj nesreći, registrovani donor. Njegovi su napisali kakav je bio i da su samo ispunili ono što je on sam odlučio.

Natalija je odgovorila. A onda je uradila i ono što je znala najbolje.

Danas koristi svoje pravno znanje da radi na tome da proces doniranja u Srbiji bude jasniji i lakši. Organizuje skupove, piše, objašnjava ljudima šta zakon zapravo kaže — jer je, kaže, u ovoj oblasti neznanje najveća prepreka.

„Ja sam se profesionalno bavila time da čitam propise“, kaže. „A ni ja nisam znala da sam po zakonu već potencijalni donor, niti sam ikada o tome razgovarala sa svojima. Ako ja nisam znala, koliko ljudi ne zna?“