Нови живот
Младен је породичан, послован и друштвен човек, који јавности није непознат. Његова борба за сопствени живот, која је почела трансплантацијом јетре, бацила је у сенку чињеницу да болује и од улцерозног колитиса. Иако смо се са Младеном срели за време кише, он је донео дашак сунца овом тмурном дану.
Примарни склерозирајући холангитис и улцерозни колитис
Младенова прва дијагноза је била примарни склерозирајући холангитис, а у истом периоду му је био откривен и улцерозни колитис. „Резултати крви су једноставно показивали да нешто није у реду и да се нешто дешава са јетром. Када сам био пребачен за Београд ради даљих анализа у вези са јетром, откривено је да имам и улцерозни колитис. Лекари кажу да су те две болести повезане, а ја сам тек тада први пут открио да постоји и једно и друго. Што се тиче улцерозног колитиса, код већине људи он изазива крваве и ретке столице, као и губитак тежине. Али што се тиче губљења апетита и тежине, нема ништа горе него кад се ове две болести удруже. Кад човеку оболе јетра и дебело црево, он просто губи енергију, и жељу за животом… Речено ми је да за моје болести нема лека, већ да постоји терапија, којом се та болест одржава мирном неки временски период, дужи или краћи. Сазнао сам и да ће у једном тренутку та болест узнапредовати до тог стадијума да ће бити потребна трансплантација јетре, која је једини лек. У том тренутку сам чуо шта је трансплантација органа, али нисам знао да ли се ради код нас, као ни на који начин се обавља, шта, како… уопште нисам имао појма.”
На самом почетку, лекари нису били одмах за то да Младена ставе на листу чекања за трансплантацију јетре. Терапија и контроле су, неко време, биле оно што је Младена држало стабилним. Водила га је проф. др Рада Јешић, а након њеног одласка у пензију проф. Ћулафић.
„У једном тренутку кад је болест узнапредовала, речено ми је да је време да будем на листи чекања. Нисам био довољно информисан и мислио сам да треба да идем у иностранство, али лекари су ми објаснили да се то обавља у Србији, по највишим стандардима. У марту 2014. године, ставили су ме на ту јединствену листу чекања за трансплантацију јетре. Када сте на оваквој листи чекања морате да будете увек доступни некоме од лекара из тима за трансплантацију, не смете да будете далеко од Београда и треба да будете у приправности. Све је ово са циљем осмишљено, јер у случају да се појави донор, можете у што краћем року доћи у Ургентни центар где се обавља трансплантација јетре. Ја сам тако живео, у приправности. У међувремену, те исте године, добио сам ћеркицу. Све што сам знао о свом стању и моја осећања довели су до тога да са супругом не правим дугорочне планове. Желео сам да доживим први рођендан своје ћерке, да је први пут одведем на море, да је крстимо — то су били неки планови… Међутим, 2015. године стање ми се нагло погоршало, а још тада сам изгубио и посао. Ствари које су се дешавале у том тренутку су и допринеле томе да болест још више узнапредује и да се моје стање погорша.” — присећа се Младен и додаје да је тада први пут позван као потенцијални прималац.
„Већ 2015. сам први пут позван као потенцијални прималац, јер се појавио донор, али нисам био изабран. Тако сам био позван укупно четири пута, али увек враћен кући, јер је у том тренутку неко био у критичнијем стању, компатибилнији са донором и тако даље. Ја сам за те 2,5 године, колико сам чекао орган, укупно 5 пута био позиван, а четири пута враћен кући. Сваки тај повратак дому је био страшан, јер у том тренутку знате да је неко преминуо, а да је једна особа добила орган, због које сте срећни, јер је њој орган очигледно био неопходнији… А ви треба да се вратите кући, да уђете опет у стан са истим здравственим и физичким стањем, да загрлите дете које нисте видели пар сати, откако сте отишли до Клинике, да бисте могли да водите нормалан живот после тога. И тако четири пута. Моји родитељи, а пре свих, моја супруга Тамара, били су ми велика подршка. Она је остала са мном, а многи би се разбежали, искрено, не би издржали, поготово с малим дететом. Да нисам дочекао ту трансплантацију, једна породица би се растурила, жена би остала без мужа, а дете без оца.” — како Младен наводи, након одбијања за трансплантацију, ниједног повратка кући се не сећа, све је негде потиснуо.
Током лета 2016. године, Младен је постао слабији, толико да није могао да подигне своју ћеркицу.
„Тог 13. октобра, 2016. године, у 14:55, супруга и ја смо отишли по ћеркицу Нину у вртић и стигли кући. Тада сам и даље био без посла. Спремали смо се да ручамо и у том тренутку ме је позвала докторка Наташа и питала ме: ‘Шта радиш?’, на шта сам одговарио: „Ево ништа, сели смо да ручамо.” а она на то: „Ништа. Не једи и не пиј, пакуј се и долази”, каже, „Имамо донора! Пакуј се, ја мислим да је то то, али морамо урадити додатне анализе и да видимо ко ће још доћи од потенцијалних прималаца.”
Сваког претходног пута неко ме је возио, а тад сам сȃм сео за волан и моја мајка је први пут кренула са мном. Она је обично чувала ћерку, али ја сам рекао: „Крећем сад са тобом и Тамаром. Ја ћу да возим.” Био сам спреман!”
Трећи пацијент, ког су позвали, није се појавио, а друга оболела пацијенткиња, која је дошла, била је под стресом и добила је температуру. Међутим, Младен је, према запажањима лекара, био у тежем стању и био би изабран, чак и да се код друге особе није појавила температура. На претходној контроли, која је била пар дана пре петог позива, лекари су констатовали да у року од два месеца морају да ураде трансплантацију или неће преживети.
Своје искуство са козилијумом тог дана описује као веома стресно: „Конзилијум све пред вама говори. Осећај је као да причају о неком другом, као да то нисте Ви. Никада нећу заборавити та стаклена врата. Ја сам био у болесничкој соби заједно са другом пацијенткињом, где смо лежали. Кроз стакло видим супругу, своју мајку и медицинске сестре, које су навијале за мене, јер већ пети пут долазим. Био сам спреман за салу, као и сваког претходног пута, то је просто протокол. Ником ништа на ходнику нису хтели да кажу, чак ни медицинским сестрама, које ту раде. Ушли су унутра, а ја уопште нисам гледао у хирурга, који је ушао да ми каже одлуку, већ само у супругу да бих јој показао шта се дешава. Он ме пита: ‘Млађи, хоћемо у салу?’, а ја му кажем: ‘Ја ћу пре Вас.’ Он се окреће према сестрама и каже: ‘Хајде, пакујте Младена, возите га у салу.’ Оне су почеле да скачу од среће. Ишле су испред мене и стерилисале су пут, који води у салу. Отишао сам у салу у 9, легао на сто, а докторка Наташа ми је рекла да спустим главу. Кад сам легао на операциони сто, од стреса ми је било толико хладно. Они су ме покрили и укључили грејаче на столу, а до тад нисам ни знао да их имају. Сећам се, кад сам погледао у сат горе и другу докторку, Јелену Вручанић, која је исто анестезиолог и члан тима за трансплантацију јетре, упитао сам је: ‘Је л’ могу ја мало да погледам простор, пошто сам први пут у операционој сали?’, она ми је рекла: ‘Хајде, погледај.’ Ту сам се мало придигао, погледао, па ми је након тога казала: ‘Хајде сад тамо горе главу.’ Ставио сам руке, прикључили су ми јако велику браунилу од које и даље имам ожиљак. Последње што сам видео пре операције и прво што сам видео када сам се пробудио из анестезије била је др Наташа.”
Опоравак
Операција је прошла у реду. Други органи су добро поднели трансплантацију, па Младен није примио ни кап туђе крви, што је ретка појава у овим ситуацијама. Радили су аутотрансфузију, што је исто јако ретко за трансплантацију. Тринаести дан после трансплантације, Младен је изашао из болнице.
Кад се први пут видео у огледалу није могао да верује да су му беоњаче беле! Каже да је ишетао из болнице сам, а лекари су чак трчали за њим. Младен је човек пун живота, а данас он каже следеће: „Сада живим као здрава особа. Живот који сам имао пре трансплантације, ако кажем да је тежак, то није довољно јака реч.”
Контроле и хоспитализације
Младен на контроле иде минимум једном месечно. Обично се вади крв да би се урадила проширена анализа крви. По потреби се ради скенер, магнетна резонанца или ултразвук, зависно од тога шта специјалиста одреди да треба да се ради у том тренутку, а чак и хоспитализација долази у обзир. Како каже, хоспитализације су нормалне, а некад долази и до одбацивања органа. Звучи застрашујуће, али и то може да се деси. Иако се Младен није сусрео са овим, могло је да дође до одбацивања, јер је јетра лоше реаговала на неке од лекова за улцерозни колитис — та терапија је блокирала рад јетре.
Младенов активизам је био испровоциран питањима околине после трансплантације. „Ко ти је био веза?”, „Колико си платио за орган?”, „Да ли си наручио донора?”, „Да ли си преко неких лекара набавио донора?”
„С другим пацијентима сам се често виђао на контролама, седнемо на пиће и неретко се дотакнемо ових, за мене, небулозних питања. Схватили смо да људи свима нама иста питања постављају. Имали смо једног пацијента који је од своје рођене бабе крио да је трансплантиран, јер је она рекла: „Да ли си украо некоме орган? Да убијеш неког због органа…” И онда смо решили да урадимо нешто по питању, првенствено, свести грађана, а онда да решимо и мањак неких права. Имали смо више проблема. Једноставно, циљ је био да се помоћ и подршка пруже сваком пацијенту у социјалном, административном, правном и медицинском смислу. Пре свега се фокусирамо да подигнемо свест становништва о значају донирања органа и трансплантације. Решили смо да оснујемо удружење које се зове ‘Заједно за нов живот’, које постоји од 2017. године, а основано је после моје трансплантације. Кума нашег удружења је, с поносом могу да кажем, Ана Стаменковић која прати ову тему и један је од иницијатора националне кампање ‘Продужи живот’ која је започета 2008. године и за коју се надам да ће ускоро да се настави. Ја сам председник удружења, пацијенти су тако хтели, а ја сам прихватио. Препознали су моју енергију и то се за сада показало добрим. Ово је за мене јако напорно, зато што сада имам и посао, а поред тога и породицу, а дете што је старије, то је захтевније.”
Preuzeto sa mondo.rs
