Чекање
Знате ли како изгледа када вам живот зависи од машине? Ако не знате, онда сте срећници… Редовна контрола крви 2015. године једној Биљани донела је остварење ноћне море – сазнање да ће њен живот зависити од машине јер ће дијализа постати њена свакодневница због дијагнозе хроничне бубрежне инсуфицијенције.
“Ужасан осећај због ког ми и дан данас прораде емоције. Знаш шта те чека, колико год полажеш наде да ће нешто моћи да се уради, а сви говоре да неће јер бубрези неповратно пропадају…”, овако причу почиње Биљана Васковић (40), која се 2022. године ухватила у коштац са озбиљном болешћу.
Данас она дијализу ради четири пута на дан, а живот организује према “паузама” између тих циклуса. Уместо излежавањем у кревету или одласком на кафу са другарицама, њен дан почиње у соби, где је медицинска опрема заузела место играчкама, књигама, стварима…Определила се за такозвану перитонеалну дијализу коју обавља у свом стану, јер јој је то “пружа мало више комфора у односу на хемодијализу”.
Како изгледа процес дијализе?
Пацијент сам себи убацује четири пута дневно специјално припремљену воду у стомачну дупљу (перитонеум), пусти је да одстоји у трбуху 3-4 сата и затим избаци. Штетне материје из организма, које би се под нормалним околностима бубрези сами пречистили, накупљају се у течности и заједно са њом избацују из тела преко уграђеног катетера.
“Почела сам тако што сам на почетку само ноћу радила јер сам у почетку радила пуно радно време. Хтела сам да имам што више од дана, да наставим живот…али после неког времена анализе су показале да тај апарат није добар за мене и почињу да ми продужавају време дијализе,”, прича нам Биљана.
Болови, страхови и остале тегобе
Апарат значи да Биљана мора да се прикачи на њега и “нема померања и устајања док он не заврши”. Са њим се спава, али сан није најмирнији. Са њим се живи, али некад и са боловима. Са свим се она храбро носила, али признаје да је имала једну другу бригу.
“Нисам желела да имам стално ту течност у стомаку. Нисам била спремна да видим нову себе, огромног стомака (отеклим од течности)… колико год то звучало површно, у овом тренутку, нисам то желела”, открила нам је она и додала да је и тада дијализу радила или ноћу или уклапала у дневне обавезе.
Од сазнања које јој је променило живот и претворило у борбу за преживљавање до нашег разговора, Биљана је све храбро и стоички прошла. Ипак, живот се променио. Пливање, које је раније било неизоставни део њене рутине сада је само сан – због подложности инфекцијама, нарочито због отвора на стомаку кроз који улази катетер.
“Ја сам увек превијена, па кад се туширам морам да скинем тај завој који мора да стоји преко катетера. Не смем да користим било који сапун/купку…па онда кад све завршим морам изнова да се превијем…”, објаснила нам је.
Страхова, ипак, има. Од бриге када ће се трансплантација десити, могућег погоршања резултата који би значили да мора на хемодијализу до зебње да неће можда моћи да узме у наручје своју двоипогодишњу ћеркицу.
“Ви сте у неком тренутку беспомоћни. Тешко је кроз све то пролазити сам… ја, рецимо, нисам никад ћутала, разговарала сам и мислим да ми је то била нека врста терапије. Лакше је да изговараш наглас и суочаваш се с тим. Колико год је тешко и трудиш се, та болест је свуда ушла. Моја породица је од старта уз мене. Брину, па некад кад је потребно охрабрење они се расплачу. Не осуђујем их, није лако, али међусобно се подржавамо”, открива нам Биљана шта јој даје снагу.
На листи за трансплантацију ова храбра жена је од августа 2023. године. У међувремену прикључила се удружењу “Донорство је херојство“, где трансплантирани пацијенти, заједно са онима који “чекају најважнији позив у животу” покушавају да пробуде институције које би требало да донесу закон. Уз то, труде се и да прошире свест о донорству како би разбили све табу теме које владају међу људима.
Закон усвојен, па стављен на чекање
Србија 6. јуна обележава Национални дан донора, док у исто време скоро 2000 људи чека на позив за трансплантацију органа. Закон о трансплантацији усвојен је 2018. године, а главна измена у односу на претходно решење била је претпостављена сагласност. Она је подразумевала да су сви људи у Србији потенцијални донори органа уколико доживе мождану смрт, осим ако се чланови породице не изјасне другачије.
Овим законом су укинуте донорске картице, које су претходно постојале. Оне су подразумевале да људи током живота потпишу сагласност да желе да се њихови органи донирају уколико доживе мождану смрт. Овај члан је 2021. проглашен неуставним, избачена је претпостављена сагласност и сада је први и основни услов да би се органи преминулог пацијента донирали – да то одобри породица.
Од тада до данас, закон је на чекању.
Preuzeto sa mondo.rs
