Nova pluća – dah nade

Knjaževčanka Sandra, deveti put se popela na vrh Tupižnice. Zahvaljujući operaciji iz 2013. godine, devojka sa transplantovanim plućima nepoznatog donora živi novi život.

Već na samom početku jednog života, beba i bebini mama i tata suočili su se sa ozbiljnim zdravstvenim problemom. Ispoljila je simptom opake bolesti, retke, nasledne i neizlečive cistične fibroze, nakon koje je podvrgnuta operaciji - već trećeg dana života. Tada su lekari većeg zdravstvenog centra - - u koji je poslata kako bi se problemu pristupilo što stručnije, roditeljima izložili svoju tešku prognozu. Beba sa identičnim problemom nešto ranije preminula je u toj bolnici, 20 dana od operacije.

U prvih nekoliko meseci dijagnoza je potvrđena: cistična fibroza, neobično težak slučaj. Od toga momenta nadalje, život je ipak tekao gotovo tipično. Znala je za bolest, ali je nije osećala. U osmom razredu, život je počeo da se menja. To je odlika bolesti sa kojom se rodila.

- Što sam bivala starija, meni je bilo sve gore. U osmom razredu sam počela da osećam zamor kada idem uz stepenice. A već u srednjoj školi je postalo baš, baš loše. Da moram da stajem, da kašljem da bih lakše disala. Tinejdžersko doba kod mene bilo je presudno za pogoršanje stvari. I onda kad sam krenula na fakultet... - kaže dodajući da su je roditelji tada "ponovili".

Kupili su joj inhalator na baterije. Stajao je kod koleginice u Zemunu, gde se i fakultet nalazi.

"Moj život više nije moj"

- Promenu je donela 2013. godina kad sam na proleće krenula da koristim kiseonik kod kuće. Tad sam imala 21 godinu. Postala sam svesna da moj život više nije moj. Te godine sam prvi put izgubila svest i počela da iskašljavam čistu krv.

To se ne dešava svim obolelima, a bilo je zbog hipoksije, nedostatka kiseonika. Počelo je da se ponavlja. Kad krenem da trnem, već znam šta će da mi se desi. Da ne bih izgubila svest, okretala sam se i podizala noge na zid. U stanu gde smo živeli brat u ja i dan-danas stoje otisci mojih stopala na zidu - kaže govoreći da je u trenucima kada je ostajala sama morala da nauči da se snalazi.

Tada je počela da koristi kiseonik. Bilo je i po deset inhalacija dnevno. Oni kod kojih bolest ne napreduje inhalirali bi se tri, četiri puta. Do transplantacije je stigla na lični zahtev. - Saopštila sam lekarima, ukoliko postoji ikakva lista za transplantaciju, da me stave na nju, zato što moj život više nije isti, više nije život - kaže sa ozbiljnošću prepričavajući te teške razgovore.

U času kada je gotovo rukama grabila za život desile su se mnoge stvari koje su joj obeležile put. Nekih od njih se i ne seća.

Vreme je najpre prolazilo, a njeno se stanje pogoršavalo. Jednog jutra poslata je na snimanje pluća - u invalidskim kolicima. To je ujedno bila "uvodna špica" za prelazak na intenzivnu negu. A u noćima koje su usledile, jer se svaka velika i teška promena dešavala upravo kada padne mrak, nosila se s mišlju da sama okonča patnju.

- Da sam mogla da skočim kroz prozor, skočila bih, samo da završim s tim - kaže. Objašnjava da je te noći dobila napad kašlja. Agoniji nije bilo kraja. Na dežurstvu je bio mladi lekar koji joj je pružio podršku. - On me zagrlio, ja sam mu stisla ruku i to mi je u tom trenutku bilo sve. Hvala bogu da je bio tu. Sutradan su me stavili u komu. To je bilo 13. septembra. U Beč su me transportovali 20, a 23. su me transplantirali.

Oporavak je bio težak i spor. U nastavak života ušla je onim tempom kojim ju je nada napuštala do časa transplantacije. Izgubila je glas i snagu. Učili su je da govori i hoda. Seća se kako su je stavljali za stolicu da jede. - Puls mi je bio 200 u sedećem položaju. Sve mi se vrtelo kad me usprave - govori o tome do čega je dovela višemesečna neaktivnost usled nedostatka kiseonika. Otvoreno govori da u tim prvim danima svest o pobedi nad smrću nije stavila osmeh na njeno lice.

- Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim šta mi se desilo. Kad sam se probudila, bila sam 100 odsto invalid. Nisam mogla da pomeram ruke ni noge, bila sam mnogo nervozna. Nisam imala glas. Kasnije sam krenula da pevam od sreće, uveče kad ostanem sama, ali mi je najteže palo to psihičko stanje posle transplantacije .

Transplantacija pluća je medicinski zahvat još uvek nedostupan u Srbiji. Međutim, postoje najave Ministarstva zdravlja da će uskoro i to biti slučaj. - Postoji lista čekanja i za pluća koja se tek formira, i njih je oko 60 - kazao je dr Vojislav Radosavljević iz Uprave za biomedicinu na konferenciji uoči početka pokretanja kampanje, dodajući da se radi na edukaciji tima za transplantaciju, te da je sa tehnološko-medicinskog aspekta ova transplantacija komplikovanija u odnosu na one koje se već rade u zemlji: bubrega, jetre, srca i rožnjače.