Нова плућа – дах наде
Површина алвеола у плућима, где се одвија измјена гасова, има површину од око 70 квадратних метара, што је приближно величини тениског терена.
У последњих 35 година развила се трансплантација плућа као терапијска опција за болеснике са узнапредовалом плућном болешћу код којих даља медикаментозна терапија не доноси очекивани бенефит.
Упркос повећању активности на трансплантацији плућа широм света повећала се и потреба за донорским органима, односно повећано је време чекања на трансплантацију плућа што је узроковало неприхватљиво висок морталитет болесника на листи за трансплантацију у многим земљама.
Трансплантација плућа је медицински поступак у којем се болесно или нефункционално плућно ткиво пацијента замјењује здравим плућима од донора. Овај комплексан захват се користи као последња опција лечења за пацијенте са тешким обољењима плућа која не реагирају на друге терапије. Трансплантација плућа може значајно побољшати квалитет живота и продужити животни век пацијената са хроничним плућним болестима.
Најчешћи разлози за трансплантацију плућа укључују хроничну опструктивну болест плућа (ХОБП), идиопатску плућну фиброзу, цистичну фиброзу и плућну хипертензију. Пре него што се пацијент квалификује за трансплантацију, пролази кроз опсежну евалуацију која укључује физичке прегледе, лабораторијске тестове, сликовне дијагностике и психолошке процене. Овај процес је неопходан како би се утврдило да ли је пацијент довољно здрав да издржи операцију и постоперативни опоравак, али и да ли ће имати корист од трансплантације.
Сам поступак трансплантације плућа укључује неколико кључних корака. Прво, донорске органе је потребно брзо транспортовати и припремити за имплантацију. Хируршки тим потом изводи операцију која може трајати неколико сати, током којих се болесна плућа уклањају и замењују здравим плућима. Након операције, пацијент се премјешта на интензивну негу где се прати његово стање како би се предупредиле компликације као што су одбацивање органа и инфекције.
Један од највећих изазова трансплантације плућа је имунолошко одбацивање, које се јавља када пацијентов имуни систем препозна нова плућа као страно ткиво и почне да их напада. Како би се спречило одбацивање, пацијенти морају узимати имуносупресивне лекове до краја живота. Ови лекови су ефикасни у смањењу ризика од одбацивања, али такође повећавају ризик од инфекција и других нежељених ефеката.
Постоперативни опоравак и праћење су кључни за успешан исход трансплантације плућа. Пацијенти морају редовно посећивати лекаре, придржавати се стриктних медицинских упутстава и узимати прописане лекове. Такође је важно придржавати се здравог начина живота, што укључује избегавање пушења, одржавање здраве исхране и редовну физичку активност.
Иако трансплантација плућа носи значајне ризике и захтева посвећеност како од пацијента тако и од медицинског тима, она може донети значајна побољшања у квалитету живота. Пацијенти који успешно прођу кроз овај поступак често добијају прилику да живе активнији и испуњенији живот. Поред индивидуалних користи, трансплантација плућа доприноси и ширем медицинском разумевању и иновацијама у лечењу тешких плућних болести.
Просечна особа направи око 20,000 удаха дневно.
Zašto?
Transplantacija pluća je ključni medicinski postupak za pacijente sa teškim plućnim bolestima kao što su hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), idiopatska plućna fibroza i cistična fibroza. Kada tradicionalne terapije postanu neefikasne, transplantacija pluća može značajno poboljšati kvalitet života i produžiti životni vek. Transplantacija pluća ostaje vitalna opcija koja nudi novu šansu za život mnogim pacijentima suočenim sa terminalnim plućnim bolestima.
Књажевчанка Сандра, девети пут се попела на врх Тупижнице. Захваљујући операцији из 2013. године, девојка са трансплантованим плућима непознатог донора живи нови живот.
Већ на самом почетку једног живота, беба и бебини мама и тата суочили су се са озбиљним здравственим проблемом. Испољила је симптом опаке болести, ретке, наследне и неизлечиве цистичне фиброзе, након које је подвргнута операцији - већ трећег дана живота.
Тада су лекари већег здравственог центра - - у који је послата како би се проблему приступило што стручније, родитељима изложили своју тешку прогнозу. Беба са идентичним проблемом нешто раније преминула је у тој болници, 20 дана од операције.
У првих неколико месеци дијагноза је потврђена: цистична фиброза, необично тежак случај. Од тога момента надаље, живот је ипак текао готово типично. Знала је за болест, али је није осећала.
У осмом разреду, живот је почео да се мења. То је одлика болести са којом се родила.
- Што сам бивала старија, мени је било све горе. У осмом разреду сам почела да осећам замор када идем уз степенице. А већ у средњој школи је постало баш, баш лоше. Да морам да стајем, да кашљем да бих лакше дисала. Тинејџерско доба код мене било је пресудно за погоршање ствари. И онда кад сам кренула на факултет... - каже додајући да су је родитељи тада "поновили".
Купили су јој инхалатор на батерије. Стајао је код колегинице у Земуну, где се и факултет налази.
"Мој живот више није мој"
- Промену је донела 2013. година кад сам на пролеће кренула да користим кисеоник код куће. Тад сам имала 21 годину. Постала сам свесна да мој живот више није мој. Те године сам први пут изгубила свест и почела да искашљавам чисту крв.
То се не дешава свим оболелима, а било је због хипоксије, недостатка кисеоника. Почело је да се понавља. Кад кренем да трнем, већ знам шта ће да ми се деси. Да не бих изгубила свест, окретала сам се и подизала ноге на зид. У стану где смо живели брат у ја и дан-данас стоје отисци мојих стопала на зиду - каже говорећи да је у тренуцима када је остајала сама морала да научи да се сналази.
Тада је почела да користи кисеоник. Било је и по десет инхалација дневно. Они код којих болест не напредује инхалирали би се три, четири пута. До трансплантације је стигла на лични захтев.
- Саопштила сам лекарима, уколико постоји икаква листа за трансплантацију, да ме ставе на њу, зато што мој живот више није исти, више није живот - каже са озбиљношћу препричавајући те тешке разговоре.
У часу када је готово рукама грабила за живот десиле су се многе ствари које су јој обележиле пут. Неких од њих се и не сећа.
Време је најпре пролазило, а њено се стање погоршавало. Једног јутра послата је на снимање плућа - у инвалидским колицима. То је уједно била "уводна шпица" за прелазак на интензивну негу.
А у ноћима које су уследиле, јер се свака велика и тешка промена дешавала управо када падне мрак, носила се с мишљу да сама оконча патњу.
- Да сам могла да скочим кроз прозор, скочила бих, само да завршим с тим - каже.
Објашњава да је те ноћи добила напад кашља. Агонији није било краја. На дежурству је био млади лекар који јој је пружио подршку.
- Он ме загрлио, ја сам му стисла руку и то ми је у том тренутку било све. Хвала богу да је био ту. Сутрадан су ме ставили у кому. То је било 13. септембра. У Беч су ме транспортовали 20, а 23. су ме трансплантирали.
Опоравак је био тежак и спор. У наставак живота ушла је оним темпом којим ју је нада напуштала до часа трансплантације. Изгубила је глас и снагу. Учили су је да говори и хода. Сећа се како су је стављали за столицу да једе.
- Пулс ми је био 200 у седећем положају. Све ми се вртело кад ме усправе - говори о томе до чега је довела вишемесечна неактивност услед недостатка кисеоника.
Отворено говори да у тим првим данима свест о победи над смрћу није ставила осмех на њено лице.
- Требало ми је неколико дана да схватим шта ми се десило. Кад сам се пробудила, била сам 100 одсто инвалид. Нисам могла да померам руке ни ноге, била сам много нервозна. Нисам имала глас. Касније сам кренула да певам од среће, увече кад останем сама, али ми је најтеже пало то психичко стање после трансплантације .
Трансплантација плућа је медицински захват још увек недоступан у Србији. Међутим, постоје најаве Министарства здравља да ће ускоро и то бити случај.
- Постоји листа чекања и за плућа која се тек формира, и њих је око 60 - казао је др Војислав Радосављевић из Управе за биомедицину на конференцији уочи почетка покретања кампање, додајући да се ради на едукацији тима за трансплантацију, те да је са технолошко-медицинског аспекта ова трансплантација компликованија у односу на оне које се већ раде у земљи: бубрега, јетре, срца и рожњаче.